Crkve favorizovane u vraćanju imovine

  • 06.05.2011.

Ako nije moguće da i za građane bude primenjen isti model koji je važio i za verske zajednice onda je tu reč o diskriminaciji, smatra profesor dr Vladimir Vodinelić

Pitanje restitucije za sve koji potražuju oduzetu imovinu moglo je biti rešeno 2006. godine kada je donet Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je otklonio samo deo problema. Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta univerziteta „Union”, koji iznosi ovakvo mišljenje, smatra da je vraćanje oduzete imovine moglo biti rešeno i mnogo ranije, a svakako onda kada je usvojen zakon o restituciji crkvene imovine.

– Rešenje kojem se pribeglo u ovom zakonu je najpoželjnije moguće: vraća se svakom ono što potražuje, a ukoliko to nije moguće daje se obeštećenje u odgovarajućoj imovini ili novcu, prema tržišnoj vrednosti dobra koje se potražuje. Takođe, i tadašnje procene o vrednosti i količini oduzete imovine nisu ništa drugačije od ovih koje imamo danas – kaže prof. dr Vodinelić.

Razlozi kojima se objašnjava zašto se prvo vraća crkvena imovina i to po posebnom zakonu važe za bar još jednu grupu vlasnika, ističe naš sagovornik. Neki od tih argumenata su i da su crkve imale uredan popis oduzete imovine, kao i da crkvena imovina predstavlja opšte dobro.

– Isto to se može reći i za zadužbine, ali njima imovina nije vraćena. Zadužbine čak imaju preciznije popise imovine od crkava, ali nemaju takvu političku i društvenu moć kao crkve, pa se nisu našle u zakonu – kaže prof. dr Vodinelić.

U očekivanju odluke Ustavnog suda Srbije, koji je razmatrao inicijative za ocenu neustavnosti odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, tadašnji državni sekretar Ministarstva finansija Slobodan Ilić izjavio je da, ako Ustavni sud odbaci inicijative, što se i desilo, država mora da primeni tri modela koji su ponuđeni u zakonu o restituciji crkvene imovine i na zakon o opštoj restituciji, koji bi trebalo da bude donet do juna. Osim naturalne i zamenske restitucije, predviđena je i novčana kompenzacija u tržišnoj vrednosti nekretnine, a takvu naknadu Srbija nema mogućnosti da isplati, jer se vrednost oduzete imovine procenjuje na 101 milijardu evra, do maksimalno 226 milijardi evra, pa i kad bi deo imovine bio u novcu, izdatak za državni budžet bio bi preveliki, rekao je tada Ilić.

– Ako nije moguće da bude primenjen isti model koji je važio i za crkve i verske zajednice i ako na sve ostale građane bude primenjen neki drugi model, to će značiti da ni Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama neće moći da opstane u pravnom sistemu Srbije jer je onda očigledno da je diskriminatorski. Jedan od načina bio bi i da se izmeni Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, ali to bi onda značilo činjenje novih nepravdi, jer je deo imovine već vraćen crkvama i verskim zajednicama po povoljnijim uslovima – ističe prof. dr Vodinelić.

Zakon o denacionalizaciji nije mogao da bude donet pre nego što se popiše oduzeta imovina, objašnjava Milan Radulović, nekadašnji ministar vera u Vladi Srbije. Takav popis crkve su imale za svoju imovinu, a i status te imovine bio je drugačiji od one koju potražuju građani zbog čega je ona postala predmet posebnog zakona.

– Bilo je lakše vratiti crkvenu imovinu jer nju sačinjava uglavnom zemljište, šume. Najčešće, ona je ostala u istom obliku u kojem je i oduzeta, nije se dakle, radilo o fabrici, na primer, koja se koristila, u koju se ulagalo, koja je menjala namene, pa je vraćanje takve imovine moglo da se preduzme bez problema – kaže Radulović.

Dva zakona, jedan za crkvenu, drugi za „narodnu” imovinu, rađena su paralelno, ističe bivši ministar vera, pa je posle usvajanja Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, bio završen i nacrt Zakona o denacionalizaciji koji se i našao pred tadašnjom vladom, ali je povučen iz skupštinske procedure i nikada nije zaživeo.

Milošević odbio da potpiše zakon

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je početkom 1991. godine Zakon o vraćanju Srpskoj pravoslavnoj crkvi zadužbina, legata, stambenih zgrada i građevinskog zemljišta. Sa svega šest članova, ovaj zakon trebalo je da znači početak restitucije crkvene imovine u Srbiji, ali je tadašnji predsednik Slobodan Milošević, odbio da ga potpiše zbog toga što je predviđao vraćanje građevinskog zemljišta koje ne može biti u privatnoj svojini, ali i zato što je favorizovao jednu crkvu. Izrađen je nacrt novog zakona, ali on nikada nije stavljen na dnevni red Skupštine.

 

(Izvor : Politika)

Top