Taman kada su napravljeni planovi izlaska građevinske industrije iz krize i kada je počela realizacija, mere NBS prekinule su oporavka građevinskog sektora.

Koliko god da se ministar za životnu sredinu, prostorno planiranje i rudarstvo kune u to Oliver Dulić da neće dozvoliti da se učešće za stambene kredite indeksirane u evrima udvostruči s deset na 20 procenata, guverner NBS-a Dejan Šoškić tvrdi da je to neminovnost.

U Srbiji je 2006. izgrađeno oko 18.000 stanova, 2007. i 2008. po 19.000, u 2009. tek 1.240, procena iz 2010, za koju je planirana izgradnja 4.000 stanova, preneta je na 2011, međutim, kako sada stvari stoje, zidari ni ove građevinske sezone neće zaprljati mistriju jer simbolična prodaja stanova ne obećava polaganje nijednog novog kamena temeljca.

Zbog najavljenih pooštrenih uslova kreditiranja, malo je investitora koji bi se odvažili na ulaganje u stanogradnju, tako da ovaj sektor slobodno može da traži prekvalifikaciju ili poslove negde izvan granica zemlje.

Koliko prodaja stanova teško ide vidi se i na primeru državnog projekta na mestu nekadašnje kasarne „4. juli” u Beogradu, gde je od 1.800 stanova – koliko je trenutno u ponudi, prodato samo 700. Ipak, započet je i drugi projekat na drugoj lokaciji, u naselju „Dr Ivan Ribar”, gde je u planu izgradnja 1.200 stanova po 1.290 evra kvadrat

Država je samo prošle godine investirala ogromne pare da bi pomogla građevinskom sektoru da izađe iz krize i podstakla stanogradnju, koja je pala na najniže grane. Te godine ne samo što nije započeo novi ciklus stanogradnje nego investitori nisu mogli završiti ni ranije započeto, zbog čega je Vlada preko subvencionisanih stambenih kredita pokušala da pomogne završetak izgradnje.

U protekloj deceniji bez posla je već ostalo 50.000 građevinskih radnika. Ostaće ih još, jer plaćeno odsustvo nijedna firma ne može duže da izdrži. Ali, ne samo kod onih što bi trebalo da rade u visokogradnji. Kapaciteti su slobodni i u industriji građevinskog materijala, koja je ne tako davno jedina imala veći izvoz od uvoza, a danas se zove dobro ako radi s polovinom kapaciteta.

Šta tek da kažu podstanari?

Zbog malih zarada porodica više ne može da plati ni odgovarajući podstanarski smeštaj, nego se guraju u tesnim sobicama, deca spavaju s babama, a roditelji u trpezarijama...

Dvostruko siromaštvo se nadvilo nad građane bez stana, muku muče s visokim cenama i niskim zaradama kao većina, plus moraju da plaćaju kiriju, koju bi radije preusmerili za ratu vlastitog stana. Ali, nema dovoljno sluha u državi.

Građani bez stana su očekivali da će krenuti jeftinija stanogradnja, ali bageri u mestima gde žive stoje, ono što se i gradi je preskupo za njihov plitki džep, novca u budžetu za subvencionisane stambene kredite je bar 100 puta manje od potreba podstanara, a komercijalni krediti su preskupi.

Samo pre godinu dana postojala je zainteresovanost građevinske operative za izgradnju oko 500.000 kvadrata stambenog prostora u nekoliko gradova u Srbiji. Da bi izašli u susret građevinarima i ubrzali izgradnju, građevinskim kompanijama su omogućeni radovi čim dobiju lokacijsku dozvolu da ne bi gubili vreme dok lokalna samouprava ne odobri svu neophodnu dokumentaciju, s tim da građevinsku dozvolu pribave u vreme priključenja na infrastrukturu i za završetak zgrade.

Po gradovima su utvrđene i gornje granice cene kvadrata stana iz državnog projekta, međutim, pod velikim znakom pitanja je da li će zaživeti i kada.



(Izvor : B92)