Šta se može, a šta se ne može legalizovati, koja dokumentacija je potrebna, koji postupak, koja rešenja, koliko to sve košta, koje su pravne posledice bespravne gradnje te koji su parametri za određivanje naknade kod bespravne gradnje, kako ubrzati dobijanje potrebnih dozvola samo su neka pitanja na koje treba da odgovore dva nova zakonska predloga iz segmenta građenja. I dok su zakonske promene nastale pre svega zbog zahteva poslodavaca koji su shvatili šta sve koči ne samo razvoj tržišta nekretnina već i ulaganja u gradnju proizvodnih pogona, stručna javnost odmah se digla na noge.

U izmenama i dopunama Zakona o prostornom uređenju i građenju Ministarstvo zaštite okoliša, prostornog uređenja i graditeljstva, na čijem je čelu ministar Branko Bačić, kao glavni argument navodi se smanjenje rokova potrebnih za dobijanje dokumentacije sa 500 na željenih 210. Međutim najveći problem ostaće i dalje državna i lokalna administracija zbog koje sve tako loše i funkcioniše, što dokazuju primeri iz prakse.

Arhitekti pak tvrde da se izmenama zakona tek neznatno skraćuju rokovi za dobivjanje potrebne dokumentacije za gradnju, a da stare boljke i dalje ostaju. Potvrdio je to za Business, i Hrvoje Hrabak, predsednik Udruženja hrvatskih arhitekata. Struka naime smatra da su zanemariljva skraćenja koja se odnose na donošenje prostornog plana, a da je većina ostalih procedura ostala gotovo identična ili skraćena tek za koji dan.

Zakonska regulativa naime nije se u osnovi mnogo promenila jer ako i postoji odredba da neko telo mora da  odluči u roku od 15 ili 30 dana, i dalje ti rokovi počinju da teku od dana dostave potpune dokumentacije, a pitanje je šta to u praksi znači.

Pritom se ne sme zaboraviti, smatra Hrabak, problem nesaradnje i nedovoljne stručnosti lokalnihsamouprava nadležnih za građevinsku dokumentaciju.

S njime se slaže i Tomislav Curković, predsednik Hrvatske komore arhitekata, koji ističe kako predložene promene neće doneti ključne pomake koji bi omogućili dobijanje potrebnih papira u nekom razumnom roku u malome mestu, za razliku od  Zagreba gde se to možda i dogodi nešto brže.

Predloženim izmenama i dopunama želi se pojednostaviti i učiniti fleksibilnijim donošenje prostornih dokumenata, što će doprineti pokretanju brojnih investicija u Hrvatskoj i sprovođenju Vladina Plana gospodarskog oporavka.

Pritom se osnovni sistem i koncepcija upravljanja prostorom, kao jednim od najvažnijih hrvatskih resursa, neće menjati jer ga postojeći model štiti na odgovarajući način. Sve je to divno smišljeno, no sprovođenje u delo će biti veliki problem.

I dok novi, odnosno izmenjeni, Zakon o prostornom uređenju i građenju stupi na snagu, 200-tinjak hiljada objekata sagrađenih bez potrebne dokumentacije, dakle pravomoćne građevinske i upotrebne dozvole, trebalo bi svojim investitorima smanjiti glavobolje zbog zakona koji jednom sveobuhvatno treba rešiti probleme legalizacije.

Naime, ponoviće se 1968. kada je isto tako definisano da svi objekti prije te godine automatski imaju građevinsku dozvolu. Kao novi datum utvrđuje se snimka stanja s datumom 30. novembra 2009. Ipak ima problema. Iako postoje strogo definisana pravila načina legalizacije, kao na primer  nemogućnost legalizacije objekata koji su od mora udaljeni manje od 70 metara, struka smatra da problemi ipak postoje.

Naime kao jedan od ključnih problema ističu legalizaciju objekata na moru i uz more. Zakonu koji treba regulisati legalizaciju bespravnih objekata Ćurković i Hrabak zameraju odredbu kojom se dopušta etažiranje i prodaja turističkih apartmana. Do sada je bilo moguće samo iznajmljivanje u turističkim zonama označenim na prostornim planovima kao TI i T2, ističe Ćurković.

Hrabak pak upozorava da bi mogućnost etažiranja širom otvorila vrata investitorima da pod krinkom turizma grade stambena naselja ili pak da sadašnje turističke apartmane bez ikakve garancije pretvore u stambene jedinice. Naime, da to može biti prilično unosan posao pokazuje podatak da se investicije u stambene objekte vraćaju za dve godine, a turistički objekti isplate se tek za 10 do 15 godina, smatraju hrvatski arhitekti. Takva trka za profitom mogla bi ugroziti javni interes kroz devastaciju i betonizaciju obale, upozoravaju kritičari. Ministarstvo zaštite okoliša, prostornog uređenja i graditeljstva do drugog čitanja u Saboru svakako će morati doraditi zakon, smatra Hrabak.

Zakonom je predviđeno da objekat mora biti sagrađen do 30. novembra 2009. godine kako bi mogao ući u postupak legalizacije. Budući da Državna geodetska uprava poseduje ortofoto karte koje su izrađene na temelju aerofotogrametrijskog snimanja cele Hrvatske, jednostavno će se utvrditi da li je pojedini objekt bio sagrađen u to vreme te će se tako bitno pojednostavniti procedura utvrđivanja sagrađenosti pojedinog objekta, pojašnjavaju iz nadležnog ministarstva.

Zahtev za legalizaciju moći će se podneti do kraja 2012. godine uz prilaganje geodetskog elaborata, arhitektonskog snimka i mišljenja o mehaničkoj stabilnosti i otpornosti objekta. Podnosilac  zahteva dužan je da plati jedinici lokalne samouprave komunalni doprinos, Hrvatskim vodama vodni doprinos i naknadu za zadržavanje u prostoru koja će biti prihod jedinica lokalne samouprave u iznosu od 25 posto i prihod državnog proračunu u iznosu od 75 posto.

Ta naknada nije zamišljena kao kazna, nego će se tako prikupljena sredstva iskoristiti za dodatno uređenje prostora u Hrvatskoj. Deo sredstava iskoristiće se za novu geodetski premer područja Republike Hrvatske koja će omogućiti izradu novog katastra nekretnina i zemljišnih knjiga.

Naime, jedan od bitnih razloga nelegalne gradnje jeste i nesređeni katastarski operat i nesređene zemljišne knjige. Drugi deo naknade koja će biti prihod državnog proračuna usmerio bi se na podizanje energetske efikasnosti zgrada kroz uređenje pročelja. Planira se sprovođenje programa koji će omogućiti kreditiranje građanima koji nisu dovršili uređenje svojih objekata ili žele da podignu njihovu efikasnost, a time i standard stanovanja i izgled naselja, zaključuju u ministarstvu.


(Izvor : Oglas)